Privođenje, zadržavanje i hapšenje nisu isto

Lišenje slobode nije jedan pojam

ZKP pod „lišenjem slobode” obuhvata hapšenje, zadržavanje, zabranu napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se uračunava u pritvor. To je zbirni pojam. Ne znači da su sve te mere iste, niti da se svaka sme preduzeti u istoj situaciji.

U govoru se često kaže „privođenje”. Zakonik koristi izraz dovođenje: naredbu izdaje javni tužilac ili sud, a izvršava je policija. Hapšenje i zadržavanje imaju druge članove i druge rokove.

Dovođenje — naredba, ne hapšenje

Član 195. ZKP: javni tužilac ili sud može narediti da se okrivljeni dovede ako uredno pozvani ne dođe a izostanak ne opravda; ako se poziv nije mogao uredno dostaviti a iz okolnosti očigledno proizlazi da izbegava prijem; ili ako je doneto rešenje o pritvoru.

Naredba se izdaje pismeno i sadrži identitet, delo, razlog dovođenja i potpis organa. Policija predaje naredbu i poziva lice da pođe. Ako odbije, dovešće ga prinudno. Dovođenje služi da se lice nađe pred organom radi određene procesne radnje. Ono samo po sebi nije merenje krivice.

Zadržavanje — rok je suština mere

Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela (čl. 290. ZKP) ne može trajati duže od šest časova. Svrha je da se sačuvaju podaci važni za postupak, ne da se lice „drži dok se ne rasvetli sve”.

Zadržavanje osumnjičenog (čl. 294. ZKP) javni tužilac može izuzetno odrediti radi saslušanja, najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv. O zadržavanju se donosi i uručuje rešenje, najkasnije u roku od dva časa od saopštenja da je lice zadržano. Protiv rešenja postoji žalba u roku od šest časova. Zadržani mora imati branioca čim je rešenje doneto.

• Šest časova: zadržavanje na mestu krivičnog dela.
• 48 časova: zadržavanje osumnjičenog radi saslušanja, od časa hapšenja ili odazivanja na poziv.
• Lice uhapšeno bez odluke suda mora biti, bez odlaganja a najkasnije u roku od 48 časova, predato sudiji za prethodni postupak ili pušteno.

Hapšenje — lišavanje slobode uz osnov

Policija može lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora, ali je dužna da ga bez odlaganja sprovede javnom tužiocu. Uhapšeni mora biti poučen o pravima iz člana 69. stav 1. ZKP.

Svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, uz dužnost da uhapšenog odmah preda javnom tužiocu ili policiji. Hapšenje nije isto što i pritvor. Pritvor određuje sud, pod uslovima i u trajanju koje zakon posebno uređuje.

Zaključak

Pitanje nije kako se mera kolokvijalno zove, nego ko je naredio, koji je zakonski osnov i koliko sme da traje. Dovođenje vodi lice pred organ. Zadržavanje drži lice u strogo odmerenom roku. Hapšenje lišava slobode uz obavezu predaje tužiocu i pouke o pravima. Mešanje tih pojmova menja ocenu zakonitosti mere.