Pravo na ćutanje nije priznanje krivice

Šta zakon izričito daje okrivljenom

Član 68. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku propisuje da okrivljeni ima pravo da ništa ne izjavi, da uskrati odgovor na pojedino pitanje, da slobodno iznese svoju odbranu i da prizna ili ne prizna krivicu. To nisu sinonimi. Priznanje je izjava. Ćutanje je odsustvo izjave.

Isto pravo se, pre prvog saslušanja, mora saopštiti poukom. Organ postupka je dužan da okrivljenog pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 2) do 4) i tačka 6) ZKP. Bez pouke, saslušanje gubi procesni okvir koji zakon postavlja kao uslov za zakonito uzimanje iskaza.

Zašto ćutanje nije priznanje

Priznanje je pozitivna izjava volje: lice iznosi da je učinilo delo. Ćutanje ne sadrži tu izjavu. Ako bi se iz ćutanja izvodila krivica, pravo da se ništa ne izjavi bi se pretvorilo u zamku: ko ćuti, tereti sebe.

ZKP zabranjuje iznuđivanje priznanja silom, pretnjom, prinudom, obmanom i drugim sredstvima kojima se utiče na slobodu volje. Ako priznanje ne sme da se iznudi, još manje sme da se podmetne tamo gde ga nema.

Sud je dužan da sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi postojanje krivičnog dela reši u korist okrivljenog. Ćutanje ne popunjava prazninu u dokazima.

• Ćutanje nije izjava da je delo učinjeno.
• Organ ne sme ćutanje tretirati kao priznanje ili kao jedini osnov osude.
• Krivica se utvrđuje dokazima, ne pretpostavkom zbog toga što se lice nije izjasnilo.

Pouka, branilac i trenutak saslušanja

Uhapšeni ima, pored prava okrivljenog, i prava iz člana 69. ZKP: da odmah bude obavešten o razlogu hapšenja, da pre saslušanja ima poverljiv razgovor sa braniocem, da se o hapšenju obavesti blisko lice i da zahteva lekarski pregled.

Ako osumnjičeni pristane da da iskaz, ZKP zahteva da pristanak i iskaz budu dati u prisustvu branioca da bi se zapisnik mogao koristiti kao dokaz. Pristanak nije isto što i odricanje od prava na ćutanje za sva buduća pitanja. Lice može odgovoriti na jedno pitanje, a uskratiti odgovor na sledeće.

Zaključak

Pravo na ćutanje postoji da bi se sprečilo da se od lica, pod pritiskom postupka, iznudi izjava koja će se kasnije koristiti protiv njega. Ono ne čini lice krivim i ne oslobađa organ dužnosti da dokazuje. Ko ćuti, ne priznaje. Ko priznaje, izjavljuje. To nisu iste pravne radnje.